U SUSRET DIGITALIZACIJI

ZEMLJOTRES U ETRU SRBIJE

Piše: Slobodan Đorić

Ako se ostvare najave koje se povremeno emituju iz Ministarstva za telekomunikacije, analogni televizijski signali („Switch off“) nestaće 4. aprila 2012. godine iz etra Srbije. Rastankom sa analognim TV programom posle 53 godine i uvođenjem digitalnog emitovanja Srbija pokušava da drži korak sa članicama Evropske unije i zemljama u okruženju. Bezmalo dva miliona domaćinstava koja program primaju preko krovnih i sobnih antena treba da dobiju kvalitetnije slike i ton, veći izbor kanala, programe po želji i još štošta pride.

Za radiodifuziju, za druge korisnike telekomunikacionih usluga, za televizije i korisnike, digitalizacija je potres koji se meri gornjim delom Rihterove skale! Više stotina predajnika, repetitora, linkova, antenskih stubova, naći će se na otpadu! Emisioni sistem u Srbiji, građen više od pola veka, ruši se poput kule od karata, stvara se novi „urbanistički plan“ etra koji ne trpi lokalne frekvencije kratkog dometa. Nestaju lokalna televizijska „dvorišta“.

Područje Srbije deli se na 15 medijskih regiona, čije su granice određene dometom digitalnih signala sa isto toliko emisionih lokacija. Sve prema odluci Regionalne konferencije Ženeva 06. Usvajanjem „Strategije za prelazak sa analognog na digitalno terestičko emitovanje televizijskog programa“, kao i Akcionog plana, Vlada se obavezala da će srpski etar 4. aprila 2012. biti digitalizovan. Tako bi gotovo „preko noći“ na oko 1,8 miliona antena bio primljen digitalni signala preko dekodera i u TV aparate.

Tog dana Srbija bi trebalo da zakorači u digitalno doba preko svog dela etra. Nadležni još ne izražavaju skepsu u pogledu tog aprilskog „dana D“. Izuzetak je „Studija o izvodljivosti“, potekla sa Elektrotehničkog fakulteta u kojoj se predlaže fazna, postupna digitalizacija po regionima. Za početak šire područje Beograda, a potom severno, pa južno.

Digitalizacija će nužno dovesti do „komasacije“ lokalnih medijskih područja, a stotinu lokalnih televizija sa dozvolom imaju pravnu snagu da uđu u regionalni multipleks pored još trideset TV stanica koje već imaju regionalne dozvole RRA. Niko nije doveo u pitanje lokalne dozvole, a većina njih ističe tek 2016. godine. Niko nije napisao scenario za blisku budućnost. Uzmimo primer za regionalno područje koje sada pokriva jedna niška regionalna televizija u kojem je 14 opština. U tom regionu danas „dejstvuju“ četiri regionalne i petnaest lokalnih televiizija! Svi imaju pravo da se nađu na regionalnom medijskom i oglasnom tržištu sa prisutnim nacionalnim emiterima.

Trojica eksperata EU u svojoj Medijskoj studiji, namenjenoj izradi domaće strategije, preporučuju objedinjavanje lokalnih programa i njihovo ukupno trajanje 12 sati dnevno. Sa pretežno informativnim programom toliko mogu da izdrže njihovi resursi. Da li će nužda, računica ili politika naterati lokalne vlasti i privatnike da formiraju zajednički programski paket na jednom kanalu ili će ih drugi motivi zadržati u sistemu „svaka vaška obaška“?

Odgovor na pitanje kako „smestiti“ lokalni program u regionalne okvire, treba da se nađe u još nepoznatoj „Strategiji o reformi medijskog sektora“, a da mu potom RRA potvrdi novu programsku koncepsiju.

Pomenuta Medijska studija eksperata EU preporučuje osnivanje 10-15 regionalnih javnih servisa (!) uz uređivačku nezavisnost a na teret pretplatnika RTS. Kada iz Ministarstva kulture i medija javnosti bude isporučena pomenuta strategija u njoj bi trebalo da se nađe i odgovor na preporuku, ali i ključno pitanje da li se država konačno povlači iz elektronskih medija?

Najgore bi bilo da odgovor bude fakultativan!

Lokalni emiteri još ne znaju šta im se sprema. Možda će odgovor naći u Strategiji, a možda neće. Ko bude zazirao od regionalne medijske gužve i ne želi da se utopi u zajednički paket, imaće alternativu u „podzemlju“. Opšti je stav da se lokalnim televizijama sa dozvolom RRA obezbedi („Moust carry) mesto u lokalnoj kablovskoj mreži. Kako će na to reagovati lokalno oglasno tržište koje čine pekari, mesari, trgovci, butici?

Siguran dobitak u digitalizaciji imaće nacionalni komercijalni emiteri. Oslobađaju se održavanja predajnika, prestaju da budu podstanari i zakupci u emisionim objektima RTS, a izjednačavaju se sa Javnim servisom u pokrivenosti područja i populacije.

Celokupnim digitalnim emisionim sistemom Srbije gazdovaće samo jedna firma - Javno preduzeće Emisiona tehnika i veze. Mogu li se televizijske stanice i dalje zvati „emiteri“, budući da neće emitovati program jer neće imati čime? U Medijskoj studiji dobili su ime provajderi (proizvodjač) sadržaja. U prelaznom periodu posledice propusta u digitalizaciji mogao bi da snosi pre svih Javni servis RTS koji živi od pretplate. To bi moglo da se desi ukoliko digitalni signal ne dopre do antena pretplatnika ili do nestašice pretvarača STB, što građanima daje pravo da preskoče poneku pretplatu. Agilno u projektu digitalizacije Ministarstvo za telekomunikacije predvidelo je i ovakve slučajeve. Nacrtom Pravilnika o prelasku sa analognog na digitalno emitovanje i pristupu multipleksu izričito je naglašeno da neće biti „pušten“ digitalni signal ukoliko pokrivenost ne bude bar kao u analognom dobu i ako sva domaćinstva nisu snabdevena dekoderom STB (Set Top Box). 

I kad bi pobednik na tenderu za 1,8 miliona uređaja održavao ritam isporuke, ostaje nejasan scenario distribucije. Bilo bi logično da ga piše RTS u saradnji sa kablovskim distributerima čiji pretplatnici ne zavise od STB. I da Javni servis bude supervizor distribucije. Prepuštanje ovog posla trgovcima ne bi bilo celishodno jer ovaj uređaj nije tržišna roba.

Može li se iz Takovske 10 upravljati distribucijom? Da li bi to bila prilika da se neuredne platiše „disciplinuju“ metodom subvencionisanja cene za 50 odsto. Država je Zakonom o radiodifuziji 300 hiljada građana oslobodila pretplate, pa za njih treba da nađe rešenje koje košta možda i čitavih 15 milona evra. Računica je izvedena za cenu od 50 evra po uređaju.

Prema Studiji o izvodljivosti, za osposobljavanje i dopunu emisionog sistema za digitalno emitovanje potrebno je 25 miliona evra. Može se razumeti da novac može da odloži digitalizaciju za neko bogatije vreme. Nema, međutim, opravdanja da iz matičnog ministarstva (kulture i medija) za dve i po godine nije izašao nijedan predlog, a još manje dokument o elektronskim medijima. Produkovane su radne grupe i komisije. Odmah po dolasku na čelo Ministarstva, Nebojša Bradić osniva radnu grupu za radiodifuziju, odbivši da u njoj učestvuje neko iz RRA. O njenom „radu“ nema ni traga. Naručena je, o trošku EU, već spomenuta studija.

Iz Ministarstva je bar tri puta najavljena pa odjavljena pojava nacrta Strategije o reformi. Bradić je nedavno Nacrt najavio za kraj februara, a usvajanje Strategije za „sredinu godine“. Strategija treba da posluži kao osnov za promenu medijske regulative, kao što su zakoni o javnom informisanju, o radiodifuziji, o javnom servisu ili servisima, konačno i o zakonu o medijskoj koncentraciji čija je radna verzija zaboravljena. Pa i kada bi tehnički sistem bio potpuno spreman ulazak u sistem, u multipleks, mora se regulisati zakonom.

A da ne spominjemo Internet televiziju (IPTV), kablovske sisteme, prekograničnu TV i još mnogo toga. Čak i ako Strategija o reformi dobije legitimitet, svi ostali akteri naći će se u „cajtnotu“. Kada se pridoda opšte stanje u društvu, politički odnosi i izborne tenzije, april 2012. realno je „nemoguća misija“. Srbija je i inače u mnogo čemu na evropskom repu. Iznad Evrope analogna radiodifuzija konačno nestaje 17. juna 2015. Do tada će se četvrti april ponoviti još tri puta.

(Autor je bivši član Saveta RRA)

Comments