INTERVJU

Arne Kenig, predsednik Evropske federacije novinara, o stanju u srpskom novinarstvu

DOVEDENI NA RUB OPSTANKA, POTREBAN JE PREOKRET

Ivana Jovanović

Godišnja skupština Evropske federacije novinara (EFJ), održana prošle nedelje u Beogradu, protekla je u traganju za rešenjima koja bi trebalo da otklone neke od najčešćih problema novinarstva u zemljama Evrope danas. Za predsednika EFJ Arne Keniga najkritičnije okolnosti u srpskom novinarstvu su nerešena ubistva i napadi na novinare, kao i pretnje i pritisci zbog kojih je novinarima-istraživačima neophodna danonoćna policijska zaštita.

Kenig ukazuje i na posledice ekonomske krize koja još utiče na medije svuda u svetu, ali u Srbiji su novinari i medijska glasila dovedeni na sam rub golog opstanka. Preživljavanje, kao ključna karakteristika novinara i medija u Srbiji, nepovoljno utiče na novinarstvo i osnovni princip te profesije – javni interes, kaže Kenig. U razgovoru za Dosije, Kenig pravi paralelu između medijske slike u Srbiji i u svetu.

DOSIJE: Tokom priprema za konferenciju i boravka u Beogradu od 14. do 17. juna sreli ste se sa medijskim poslenicima, ali i sa predstavnicima međunarodnih organizacija i predsednikom Srbije. Kako ocenjujete ovdašnju medijsku scenu?

KENIG: U nekim slučajevima ima sličnih problema kao i u bogatim zemljama zapadne Evrope, ali kod vas ima mnogo „crnih rupa“. Jedna od njih je pitanje vlasništva u medijima. Nema uvek podataka o tome ko je vlasnik medija, a veliki je problem za demokratiju ako niko ne zna ko se zaista nalazi iza određene poruke. To je problem i za novinare koji ne znaju za koga rade. Takođe, izražen je i finansijski problem, koji nije specifičan samo za Srbiju, jer ima sličnih situacija i u drugim zemljama, ali rezultat je poguban za novinare koji bi morali da budu obezbeđeni u slučaju da medijske kompanije odu u bankrot. Mi danas ne znamo da li će oni dobiti novac za svoj rad. Prema tome, problemi su i demokratski i praktični. 

Imate i strano vlasništvo čije ulaganje nije bilo uspešno. Zatim, država i dalje ima dominantno vlasništvo ili je vlasnik pojedinih medija, kao što su Tanjug, Politika i tako dalje. Predsednik Srbije Boris Tadić rekao je da država ne želi da bude vlasnik medija, ali istovremeno država blokira tu situaciju, jer i dalje zadržava vlasništvo u tim medijima i u stvarnosti ne pomaže onako kako to vlasnik može u slučaju finansijskih problema.
Razumeo sam i da se mnogi novinari koji izgube svoj posao, kao i oni koji strahuju da će ga izgubiti, plaše da progovore. To nije slučaj samo u Srbiji. Na mnogo mesta videli smo da se novinari plaše i da zbog tog straha trpi novinarstvo. To se odražava na njihovo izveštavanje, što je veliki problem.
Vi ste deo regiona u kojem se stanje u medijima nije potpuno razvilo već je krenulo u pogrešnom pravcu, to je jasno. Mislim da bi neke stvari koje su uspostavljene u ovom regionu mogle da budu veoma problematične i mislim da ste vi sada u situaciji kada je potreban preokret. Ako se sada stanje ne preokrene i ne dođe do razvoja, ako ne dostignete stanje u kojem ćete imati više slobodnih medija, ako se ne poveća kvalitet u medijima i svest novinara, onda će u budućnosti biti mnogo problema. Ne možete podići generaciju novinara koja je dobro obrazovana ako im ne omogućite sigurnost u radu. To je veoma teško. Ne možete to postići, ali morate i postizali ste, jer u Srbiji postoje neke veoma dobre stvari.

DOSIJE: Prema evropskim standardima, može li država da bude vlasnik medija?

KENIG: Mislim da država mora imati ulogu u medijima, ali distanciranu. Država mora da pokuša da organizuje svoje vlasništvo tako da služi javnom interesu i to sa velike udaljenosti od politike. To mora biti veoma jasno opredeljenje. Ali, takođe je važno da država i političari obezbede zakonski okvir za medije, uključujući i pravo na tu distancu kako bi se sprečio uticaj političara na izveštavanje.

U mnogim slučajevima pokazalo se da tesna uloga države kao vlasnika medija ne funkcioniše, jer moć je moć i uvek teži da se potvrdi. Čak i ako dosadašnje vlasti kao vlasnici medija nisu zloupotrebljavale svoju moć, njihovo prisustvo u vlasničkoj strukturi u najmanju ruku blokira razvoj. Uprkos tome što kažu da ne žele da budu vlasnici medija, zadržavaju to vlasništvo i jasno je da je to veoma nesrećna situacija.

DOSIJE: Ko je odgovorniji za stanje u medijima, sami mediji ili Vlada koja treba stvori zakonski okvir u kojem će mediji biti nezavisni i slobodni?

KENIG: Mediji su nastali iz interesnih grupa. Ljudi nešto žele da kažu. Oni su se, zatim, udružili u medijske kompanije, kako bi njihov glas mogao da se čuje. A onda smo, bar u zapadnoj tradiciji, želeli da imamo medije koji su nezavisni kako bi novinari i mediji mogli da kažu ono što žele, bez straha da će biti kažnjeni. Ako želite to da uspostavite morate raditi na tome da novinarima omogućite da budu nezavisni. Morate im dati pravo da budu slobodni i kreativni i da uverite društvo da je vlasnička struktura vidljiva i jasna, kako bi se znalo kakve su zaista veze između vlasnika i novinara.

Morate takođe razviti profesionalnost i odgovornost novinara, bez obzira na to da li oni rade kao kolumnisti ili izveštači. Oni moraju biti svesni svoje uloge. To je važno. Ne sme da bude prisutan strah od toga da čitate poluistiniti članak ili priču koju je lansirala neka politička interesna grupa. Mislim da je zadatak Vlade da uspostavi to okruženje, ali i da novinari moraju sve da uvere da je u novinarstvu uspostavljen profesionalizam, tako što će se organizovati, zahtevati dobro obrazovanje, pristojne uslove za rad i tome slično.

DOSIJE: Kako biste saželi ključne poruke Skupštine Evropske federacije novinara koja je održana u Beogradu?

KENIG: Pre svega mislim da je ključna poruka da je Srbiji neophodan socijalni dijalog. Na skupu je rečeno da to nije pitanje koje se tiče samo novinara, već čitavog društva. To znači da poslodavci u ovoj zemlji moraju preuzeti odgovornost i započeti dijalog s novinarima. Moraju da budu spremni na dogovor o kolektivnim ugovorima, o tome kakvi bi trebalo da budu novinarski proizvodi, kao i na debatu o odnosu novinarstva i društva. To je osnovno što mogu da učine.

Pitanje frilensera takođe bilo je značajna tema i to je jedan od najvećih izazova za novinarstvo u ovom trenutku. U Nemačkoj su, recimo, oko 50 odsto novinara frilenseri. U Italiji je slična situacija. U celoj Evropi sve je više novinara koji nisu zaposleni. Oni rade u novinama ili na televizijskim stanicama, ali nemaju stalno zaposlenje. I to je jedan od velikih problema koji smo uočili. Poslodavci ne žele da zaposle ljude. Oni žele da ih koriste, da im budu pristupačni i dostupni, ali ne žele da preuzmu odgovornost. To je glavna tema, jer ako ne želite da zaposlite novinara niste zaista sposobni da stvorite uslove koji su novinarima neophodni. Ako novinare plaćate iz sata u sat i oni nemaju perspektivu, oni ne mogu dobro obavljati posao jer osećaju veliku neizvesnost u svakodnevnom životu.

Comments