MEDIJI U TRANZICIJI

Piše: Draga-Ciga Božinović

Uspeh medija više se ne meri kvalitetom, već profitabilnošću koju, opet, obezbeđuju oglašivači prostora. A kako su oglašivači najčešće u sprezi s nekom političkom opcijom, mediji su u situaciji ili da se priklone tim opcijama ili da tavore bez sredstava

Mediji u Srbiji uspeli su tokom čitave decenije tranzicije da prevale put od patriotskog novinarstva (šta god to značilo) do - haosa na medijskog sceni. Teško da bi neko posle 2000. godine poverovao da će deset godina kasnije dve trećine medija smatrati da je izloženo ne samo finansijskim, već i političkim pritiscima, a upravo takve podatke izneli su predstavnici OEBS-a sredinom marta 2011.

Još je teže bilo zamisliti da će mediji, u svojoj nemoći da promene sopstvenu situaciju, pisati otvoreno pismo predsedniku države, predstavnicima Evropske komisije, Evropske unije i OEBS-a. A upravo to se dogodilo početkom aprila 2011. u zajedničkoj akciji Udruženja novinara Srbije (UNS), Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS), Nezavisnog društva novinara Vojvodine, ANEM-a i Lokal presa.

"Sloboda štampe u Srbiji danas je ozbiljno ugrožena. Stanje u medijima gore je nego što je ikada bilo od petog oktobra, a država ne čini gotovo ništa da pomogne medijskoj industriji da preživi krizu... Ovo nije reforma medija koju ste obećali kada ste došli na vlast", navedeno je u zajedničkom pismu novinarskih udruženja i asocijacije, pročitanom na konferenciji za novinare.

SONY NOVINARSTVO: Predstavnici medija su naveli da je lokalna štampa na izdisaju, da je položaj novinara bedan, da su pojedini istraživački novinari pod zaštitom policije, a da nezavisne novine "stradaju zbog pogrešne primene prava u nepravičnim sudovima". Posebno je naglašeno da vladajuća koalicija zateže čak i sa donošenjem strategije razvoja medija na koju se, u dogovoru s medijima i sa EU, pre više od godinu dana čvrsto obavezala.
Probijanje rokova i rastezanje status kvoa direktno ugrožava primenu temeljnog evropskog principa da država ne sme da upravlja medijima, niti da utiče na uređivačku politiku, poručeno je sa te konferencije za novinare.

U Srbiji je tranzicija u zastoju u celom društvu i tu mediji, naravno, ne mogu da budu izuzetak. Propagandu s početka 90-ih zamenio je krajem te decenije ogoljeni pritisak na medije uz pomoć Zakona o informisanju i drakonskih kazni za medije, da bi posle 5. oktobra uređivanje iz raznih kabineta zamenili sofisticirani pritisci, “obaveštenja”, “sugestije”, lične veze s novinarima ili (najpre) s menadžmentom dobro ekipiranih istaknutih političara koji su tako plasirali svoje političke opcije.

Prvih godina tranzicije u Srbiji je odnegovana čitava novinarska generacija koja je upražnjavala takozvano Sony novinarstvo, što podrazumeva nekritičko uzimanje izjava od političara i poslovnog establišmenta bez ikakvog angažmana samog novinara. Tako su “intervjuisani” plasirali svoje teze, opcije i projekte, pri čemu novinar služi samo kao držač mikrofona.

Od sredine 2000-ih težište pritisaka i pokušaja uticaja na uređivanje medija prebacuje se sa države na poslovne sfere. Prodorni PR timovi jakih kompanija često su uspevali da proture propagandu kao informaciju ili da u medijima forsiraju političku opciju koju podržavaju ili za koju se javno zalažu.

Konačno, poslednjih nekoliko godina biznis se potpuno umešao u medije. Uspeh medija više se ne meri kvalitetom, već profitabilnošću koju, opet, obezbeđuju oglašivači prostora. A kako su oglašivači najčešće u sprezi s nekom političkom opcijom, mediji su u situaciji ili da se priklone tim opcijama ili da tavore bez sredstava.

Pojavom tabloida (posle 2000) sumnjivog ili nepoznatog vlasništva, odgovornost za javnu reč, koja ni ranije nije bila posebna odlika medija u Srbiji, još je smanjena. Lansiranje senzacionalističkih vesti i informacija, bez navođenja izvora ili bez njihove identifikacije (“nezavisni”, “obavešteni”, “pouzdani”) postalo je svakodnevna pojava.

NEGATIVNA SELEKCIJA: Poslednjih nekoliko godina počela je i estradizacija javne scene, koja je dostigla vrhunac 2010. poplavom rialiti programa čiji se “sadržaj” (prostakluk i primitivizam) prelivao na stranice štampe, bez pravovremenog i bez pravog reagovanja regulatornih tela, odnosno RRA i Saveta za štampu.

Negativna selekcija vesti takođe je postala uobičajena. Ubistva, silovanja, katastrofe, saobraćajne nesreće, teme su koje ispunjavaju naslovnice većine listova i udarne TV i radio vesti, čemu se dodatno “katastrofiše” javno mnjenje. Profesionalnost, analize, istraživanja, u takvom novinarstvu nemaju svoje mesto, a nije ni poželjno da ga imaju. Pozitivni primeri ili su skrajnuti, ili ostaju nepoznati javnosti jer je su za njih potrebni dodatan novinarski napor i istraživanja.

Mnogi novinari, kako bi prehranili svoje porodice, rade za dva i tri medija, ponekad i sa sasvim različitim uređivačkim konceptima. U takvoj situaciji novac se u stvari samo prebacuje iz jednog medija u drugi, na račun profesionalnosti i kvaliteta, jer novinar koji stalno radi na tri “tezge” ne može da pruži kvalitet koji bi pružio da je materijalno obezbeđen i spokojan.

Medijsku scenu Srbije i zbog takvog položaja novinara karakteriše nastavak moralno-profesionalne krize nastao još u doba režima Slobodana Miloševića. Istraživačko novinarstvo gotovo je potpuno zapostavljeno, odnosno svedeno na pojedinačne podvige sve manjeg broja entuzijasta koji se, otkrivanjem određene istine, izlažu i riziku ne samo da budu tuženi, već i fizički ugroženi.

Činjenica da je nekoliko novinara tokom 2010. uživalo i neposrednu policijsku zaštitu dovoljno govori o toj ugroženosti, ali i o nedovoljnoj odlučnosti države da suzbije praksu da se novinarima sve češće nekažnjeno preti.

Mediji u Srbiji su u različitim vlasničkim odnosima - od državnih do onih sa “zamagljenim” ili sumnjivim kapitalom. Privatizacija se sprovodi sporo i uz mnogo nepoznanica, mada je aktuelna vlast donela niz propisa iz medijske oblasti, što je trebalo da ubrza proces transformacije medija.

Prema medijskim zakonima privatizacija medija morala je da bude obavljena do kraja 2007, ali taj posao još nije do kraja završen, što potvrđuje nedostatak volje vlasti da valjano reguliše položaj medija. Poseban su problem promašene ili nakaradne privatizacije ili one koje ostaju nepoznate javnosti.

Medijsko tržište bilo je u protekloj deceniji interesantno za razna riskantna ulaganja ili za ulaganja čiji se ulagač, iz nekih razloga, krio iza impresuma pojedinih dnevnika. I to je jedan od razloga što se vlasnička transformacija medija sprovodi s velikim zakašnjenjem i uz velike teškoće, kao što se i ukupna privatizacija u Srbiji sprovodi sporo, teško, često neregularno i neretko uz skandale.

PODANIČKO NOVINARSTVO: Neverovatno je da podaničko novinarstvo još nije proterano iz medija u Srbiji. Najbolji primer za to su ekspresni otkaz i suspenzije na RT Vojvodina, posle greške na kajronu vesti prilikom posete Beogradu ruskog premijera Vladimira Putina, kada je napisano “potvrda neprijateljstva” umesto “potvrda prijateljstva”.

Greška, s profesionalne tačke gledišta, jeste poprilična (pretpostavka je da je načinjena omaškom), ali obrazloženje koje je pratilo kazne zbog te greške prosto je skandalozno i dokaz je da u glavama pojedinih urednika još čuče cenzori.

Uz izvinjenje javnosti zbog učinjene greške, generalni direktor i menadžment TV Vojvodina sugerisali su da je reč o “predumišljaju”, odnosno „da je u pitanju ne samo napad na Radio-televiziju Vojvodine, već i pokušaj da se poljuljaju i ugroze tradicionalno prijateljski odnosi između srpskog i ruskog naroda“.

Mediji se, deset godina od početka tranzicije, nalaze u čarobnom trouglu odsustva interesa države da oni zaista budu “sedma sila” (mada medijskom scenom umesto političara sada uglavnom diriguje biznis), trke za gledanošću i prostorom i nedostatka pozitivnog javnog mnjenja, što bi one koji se ne drže etičkih principa kaznilo smanjenjem rejtinga ili tiraža.

Uloga medija kao promotera demokratije i etičnosti ozbiljno je dovedena u pitanje skoro svakodnevnim kršenjem profesionalnih standarda u većini medija. Ako je ranije opravdanje bilo odsustvo regulative, sada to nije slučaj, budući da je zakonski okvir za delovanje medija uglavnom donet, ali je problem u tome što se doneta rešenja ne sprovode, što su regulatorna tela i dalje podložna političkim uticajima, što privatizacija medija još nije završena i što se u mnogim slučajevima i dalje ne zna ko su vlasnici novina ili RTV stanica.

Tamnoj medijskoj slici Srbije doprineli su i sami mediji, koji su u tranziciju ušli nepripremljeni i neorganizovani (za razliku od poslodavaca i vlasnika), razdvojeni u dva novinarska udruženja među kojima postoji animozitet, koja se međusobno tuže zbog imovine i koja imaju različita mišljenja o važnim političkim pitanjima.

Ohrabruje bar što u poslednje vreme NUNS i UNS sve češće zajednički reaguju na probleme koji se tiču medija, ukazuju na konkretne primere ugroženosti novinara, insistiraju na njihovoj većoj zaštiti i stalno drže aktuelnim teme nerešenih slučajeva ubistva novinara, insistirajući da se oni razreše. Dva udruženja takođe sve češće imaju zajedničke akcije kojima se ukazuje na opšti položaj medija i poziciju novinara, poput zajedničkog potpisa u otvorenom pismu o ugroženoj medijskoj slobodi u Srbiji, upućenog na adresu predsednika države, Evropske komisije, EU i OEBS. Pismo je upućeno posle više od deset godina od početka tranzicije!
Comments