Seminari o medijskom pravu u organizaciji NUNS-a i podršku USAID-a i IREX-a

KAZNE KAO DISCIPLINOVANJE NOVINARA

Piše: Tamara Kaliterna

Pravo na privatnost i sloboda izražavanja, stepen tolerancije javnih ličnosti, prisluškivanje, registracija glasila, samo su neke od tema koje su bile u fokusu predavača i učesnika tri seminara o medijskom pravu održana od 23. maja do 3. juna u Beogradu i Nišu.

Javne ličnosti moraju da budu izloženije kritici nego drugi građani, kazne medijima i novinarima, čak i kada su minimalne, mogu dovesti do cenzure, saglasili su se učesnici i predavači. Prema praksi Evropskog suda za ljudska prava koju je prenela Milica Janačković, velike kazne novinarima jesu napad na slobodu izražavanja i stoga kazna ne sme da ugrozi opstanak ni novinara ni medija. Janačković je ukazala i na praksu u Finskoj i Velikoj Britaniji da naknada štete mora biti srazmerna šteti koju je pretrpeo tužilac.

PRAVO NA PRIVATNOST: Analizirajući odnos kaznene politike, klevete i prava na privatnost, Nevena Krivokapić je naglasila da Evropski sud za ljudska prava vodi računa o proporcionalnosti, odnosno srazmernosti kazne i počinjenog dela. Javnost ima više prava da zadire u privatnost političara nego običnog građanina, ukazala je Krivokapić.

Prema međunarodnim standardima koje je proučavao Sava Pavlović, pravo na privatnost jeste „pravo da živite vlastiti život uz minimalno uplitanje drugih“. Francuska prednjači u Evropi po zaštiti privatnosti, a konflikt dva osnovna ljudska prava – prava na privatnost i na slobodu izražavanja – sud rešava pojedinačno, „od slučaja do slučaja“. Interesantna je odluka Evropskog suda za ljudska prava u sporu princeze od Monaka protiv nemačkih magazina koji su objavili fotografije iz njenog svakodnevnog života. Magazini su prekršili zakon objavljivanjem snimaka „javne ličnosti“, ali snimci nisu napravljeni „na skrovitom mestu“ i „ne uznemiravaju“.

U kontekstu „povrede privatnosti“ Pavlović je pitao da li je javna rasprava o (ne)stručnosti nekog ministra zalaženje u privatnost javnog službenika.

Podsećajući na to da su se novinari posle devet godina napora izborili da za klevetu i uvredu ne idu u zatvor, kragujevački advokat Dragan Lazarević ukazao je na novu praksu koja preti medijima, pošto svi koji smatraju da su oštećeni tuže novinare i medije tražeći ogromne naknade štete. Neretko, mediji se gase posle plaćanja takvih kazni.

Lazarević, koji zastupa članice Lokal pressa, izneo je kao dobar primer bečejski slučaj - na sednici skupštine opštine Bečej član Srpske radikalne stranke opisivao je Rome kao „crne“, što je novinar Bečejskog mozaika kvalifikovao kao govor mržnje. Odbornik ga je tužio za klevetu.

„Neuobičajeno, novosadski sud nije prihvatio predlog tužioca, već je zaključio da novinar mora biti ’pas čuvar’ u društvu. Sudija Sabahudin Tahirović, koji je ovako presudio, izabran je za sudiju Ustavnog suda Srbije, postupak je završen za dva i po meseca i to je ono što ohrabruje“, rekao je Lazarević.

Govoreći o objavljivanju fotografija u medijima advokat iz Beograda Nenad Cvjetićanin ukazao je na dva prava - pravo na privatnost kao pojedinačno i pravo na javnost informacije kao kolektivno pravo, te da je nužno naći meru između zadovoljavanja interesa javnosti i novinarskog etičkog kodeksa. Prema članu 43, Zakona o javnom informisanju Srbije, video zapis o ličnosti ne može se objaviti bez njenog pristanka. Dozvoljeno je objavljivanje snimka bez dozvole snimljenog ako je reč o zapisu sa javnog skupa i u slučajevima koji su taksativno nabrojani u Zakonu. On je podsetio da je pre četiri godine Vrhovni sud Srbije presudio u korist TV voditeljke čiji je privatni snimak kako vodi ljubav sa bivšim suprugom medij bez dozvole objavio. Pravo na privatnost važi i posle smrti.

GRANICE: Evropska i Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima predviđaju da sloboda izražavanja nema teritorijalnih granica i da je oslobođena upliva države. Država je samo nadležna za dodelu frekvencija, koje su javno dobro, RTV emiterima, navela je Adriana Minović. To ne važi za Internet, koji prema međunarodnim preporukama kao prostorno neograničen medij ne podleže državnoj regulaciji, već samoregulaciji. Licenciranje i registracija Interneta značilo bi ograničavanje slobode izražavanja, što je slučaj Kine u kojoj je globalna mreža pod apsolutnom državnom kontrolom.

Korisnik Interneta aktivno učestvuje u protoku i oblikovanju informacija, u interakciji formira vlastito mišljenje, dok korisnik RTV pasivnije i nekritički prima ponuđeno, rekla je Minović.

PRISLUŠKIVANJE: U kojoj formi, kako i kada država može da presreće informacije i zalazi u domen komunikacije govorili su Petar Radosavljev i Stefan Dragojević. Komunikacije u EU šest puta se više presreću nego u SAD, naveo je Radosavljev. Evropski sud za ljudska prava dozvoljava državi pravo da prati razgovore koji su značajni za bezbednost zemlje, ali posebno razmatra svaki slučaj. Dragojević je rekao da u Južnoj Koreji postoji poseban organ koji se bavi žalbama građana na prisluškivanje.

U Srbiji kao i u svetu za prisluškivanje je potreban nalog suda.

Advokat u beogradskoj kancelariji Živković & Samardžić Slobodan Kremenjak, komentarišući Zakon o javnom informisanju i Zakon o elektronskim komunikacijama, naglasio je uređivačku odgovornost u medijskom pravu. Govoreći o nekim Internet dilemama on kaže da je hostovanje na serverima u inostranstvu neuporedivo jeftinije nego u Srbiji, odbacujući zamerke da to nije „patriotski“. Smatra da Zakon o javnom informisanju treba da bude čvršći zaštitnik glasila. Treba da omogući dodatnu zaštitu, a ne da nameće dodatne obaveze medijima.

Na primeru novinara koji istražuje prostituciju u Srbiji Kremenjak je pokazao apsurde i zloupotrebe potrebe da javnost bude tačno obaveštena, a učesnici u istraživanju zaštićeni. Objašnjavajući slučaj kada se jedan dnevnik kažnjava zašto što je preneo ono što su druga dva medija objavila, Kremenjak podseća da solidarna odgovornost postoji unutar jednog medija, a ne među medijima. Praktikuje se i varijanta, iako je kažnjiva, da se mediji namerno uteruju u blokadu kako ne bi plaćali zakonske kazne. Ispričao je kako je bogataš Milan Beko, osim glavnog urednika i voditelja RTV B92, tužio i urednika veb sajta koji je samo preneo ono što je televizija objavila.

Kremenjak kaže da, kada je reč o zakonu o elektronskim komunikacijama, odredba da BIA može da locira odakle i kada dolazi poziv, a koju svi napadaju, nije sporna, jer to telekomunikacione kompanije rade godinama. Kao propust Zakona Kremenjak ističe da se prema jednoj odredbi informacije mogu presretati u skladu sa drugim zakonskim aktima. On smatra da umesto pozivanja na druge akte, Zakon o elektronskim komunikacijama treba odmah da precizira uslove presretanja kako ne bi bilo zloupotrebe.

Dopisnica beogradskog dnevnika Press i predsednica Društva novinara Niša Dragana Kocić svedočila je o strahu, stresu, cenzuri i autocenzuri novinara u malim mestima. Nju je tužio funkcioner Žarko Šurbatović jer je objavila optužnicu u kojoj se, pored Šurbatovića, spominje i njegova supruga. Protiv Žarka Šurbatovića vođen je postupak i on je osuđen prvostepenom presudom na dve godine i osam meseci zatvora za zloupotrebu službenog položaja i falsifikovanje službene isprave, ali je i pored toga tužio novinarku. Tek posle višegodišnjeg spora ona je oslobođena odgovornosti. Dugački sudski postupci zasnovani na neutemeljenim optužbama i strah od kazne često su jedan od najjačih razloga za samocenzuru i cenzuru.

Glavni i odgovorni urednik nedeljnika Kikindske Željko Bodrožić, stalna sudska mušterija u ulozi tuženog, čiji je slučaj dospeo i do Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, ukazao je na apsurd da se svedoci u jednom suđenju novinarima, pojavljuju kao tužioci u novom procesu novinarima. On kaže da su Kikindske i Vranjske najčešće bile na udaru lokalnih moćnika jer su pokušavale da razbiju žabokrečinu palanke.

Prema njegovim rečima vreme je da se upitamo da li je novinarska borba bila uzaludna i da li su baš svi pripadnici novinarske profesije u Srbiji vredni da se drugi bore za njihova prava?

Predsednik NUNS-a Vukašin Obradović smatra veoma važnim usklađivanje sudske prakse Srbije i prakse Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Srbija je već izgubila četiri medijska spora zbog nepoznavanja osnovnih načela slobode izražavanja, naveo je Obradović.

Ta načela, koja su se iskristalisala kroz bogatu praksu Evropskog suda, odnose se, pre svega, na stav da pitanja od ozbiljnog javnog interesa, u kontekstu političkih debata, uživaju najviši stepen zaštite Evropskog suda. Posebnu zaštitu imaju mediji i novinari kao “psi čuvari demokratije”, a u tom sudu smatraju da su granice društvene kritike i tolerancija mnogo veće kada su u pitanju političari i javne ličnosti, te da oni moraju da pokažu veći stepen tolerancije nego obični građani. Vlast, smatra Evropski sud, kada su u pitanju kazne mora da pokaže suzdržanost, naročito ako postoje drugi načini da se odgovori na neopravdane kritike. I, što je posebno važno, sudovi moraju da razlikuju činjenice od vrednosnih sudova. Za razliku od činjenica, istinitost vrednosnog suda ne može se dokazati, pa su takvi zahtevi ograničavanje slobode izražavanja. To ilustruju sudski sporovi koji su umnogome doprineli da se ovakva praksa definiše. To je najpre slučaj “Lingens protiv Austrije”, koji je definisao granice dozvoljene kritike, i “Torgerson protiv Islanda”, u kojem je zaključeno da mediji ništa ne bi mogli da objave ukoliko bi se od njih zahtevalo da objavljuju samo potpuno proverene činjenice, naveo je Obradović.

Seminarima su prisustvovali studenti različitih fakulteta, pre svega onih na kojima se izučava novinarstvo i pravo, pa su pitanja za predavače bila raznolika, a tražila su se praktična objašnjenja – kako se utvrđuje količina „istine“ u satiri, šta znači formulacija „dovoljno proverena informacija“, kako se štiti tajnost podataka, kako se gase javna glasila, da li komentari čitalaca podležu kažnjavanju. Seminari su nekim slušaocima poslužili i da dobiju besplatnu pravnu pomoć.



Tri seminara

Od 23. maja do 3. juna održana su tri seminara iz medijskog prava. Prvi seminar bio je u zgradi Niškog rektorata, a druga dva na pravnim fakultetima u Beogradu i Novom Sadu. Predavači su bili članovi tima Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu koji su na aprilskom međunarodnom takmičenju iz medijskog prava u Oksfordu osvojili prvo mesto. Oni su tada predstavljali Srbiju na takmičenju simulacije suđenja pred fiktivnim “Univerzalnim sudom za slobodu izražavanja”. Na seminarima su učestvovali novinari i advokati koji su se specijalizovali za medijsko pravo.
Teme seminara bile su: registracija i licenciranje javnih glasila, posebno na Internetu, intercepcija (u kojoj formi, kako i kada država i njeni organi mogu da presreću informacije i zalaze u privatnost komunikacije), privatnost, obim prava na privatnost, kada se ono može ograničiti.
Ovu seriju seminara organizovalo je Nezavisno udruženje novinara Srbije uz podršku USAID/IREX.
Comments